С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Колкô доље сунца има !
Разњежено том сликом , тим огледалом у коме види мноштво својих насмијаних лица , сунце нештедимице пусти топле зраке и шапне ведрини небеског плаветнила : ... нек се грију сунца мала на ливади процвјетала . Већ првом пјесмом Маслачци у збирци Вјетрић несташко , намијењеној најмлађим читаоцима , Јелена Глишић показује да вјешто , у неколико потеза , попут најбољих француских импресиониста , само не бојама него ријечима , ствара упечатљиве пјесничке слике које из стихова прелазе у подсвијест и расположење малих читалаца . Њени маслачци трепћу златним оком док посматрају лет лептирова и , уз зуј пчела , слушају цврчково музицирање . Уз то што је осликана живописним бојама , њена пјесма је , дакле , и озвучена , чиме је доживљај цјеловитији , нарочито ако се има у виду ритмичнст ових стихова којима се дочарава и покрет , плес готово цијелог прољећног пејзажа .
Идиличне слике природе саме по себи не могу прећи у поезију . Осјећа то добро млада пjесникиња , па у пјесме уноси и драматику , али сасвим функционалну , успијевајући природу динамизовати ничим другим него природним појавама . У стиховану причу она уводи несташни вјетрић који ће да промијени правац кретања врапца и кучета , миша ће залијепити за зид , баш у тренутку кад је наишла мачка и тада , као у пјесми Вјетрић несташко , настаје драма која ће имати срећан завршетак : Јер би на неку другу тачку однио вјетар госпођу мачку . На крају пјесме долази ненаметљива порука ( и поука ): ситуацију спасава тата вјетар који несташног сина одува кући и још му каже да се извини онима којима је причинио неугодности .
Јелена Глишић је учитељица , свакодневно је са дјецом , и добро осјећа њихову душу , прониче у њихов сензибилитет ,
158