С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
– Колкô доље сунца има!
Разњежено том сликом, тим огледалом у коме види мноштво својих насмијаних лица, сунце нештедимице пусти топле зраке и шапне ведрини небеског плаветнила:... нек се грију сунца мала на ливади процвјетала. Већ првом пјесмом Маслачци у збирци Вјетрић несташко, намијењеној најмлађим читаоцима, Јелена Глишић показује да вјешто, у неколико потеза, попут најбољих француских импресиониста, само не бојама него ријечима, ствара упечатљиве пјесничке слике које из стихова прелазе у подсвијест и расположење малих читалаца. Њени маслачци трепћу златним оком док посматрају лет лептирова и, уз зуј пчела, слушају цврчково музицирање. Уз то што је осликана живописним бојама, њена пјесма је, дакле, и озвучена, чиме је доживљај цјеловитији, нарочито ако се има у виду ритмичнст ових стихова којима се дочарава и покрет, плес готово цијелог прољећног пејзажа.
Идиличне слике природе саме по себи не могу прећи у поезију. Осјећа то добро млада пjесникиња, па у пјесме уноси и драматику, али сасвим функционалну, успијевајући природу динамизовати ничим другим него природним појавама. У стиховану причу она уводи несташни вјетрић који ће да промијени правац кретања врапца и кучета, миша ће залијепити за зид, баш у тренутку кад је наишла мачка и тада, као у пјесми Вјетрић несташко, настаје драма која ће имати срећан завршетак: Јер би на неку другу тачку однио вјетар госпођу мачку. На крају пјесме долази ненаметљива порука( и поука): ситуацију спасава тата вјетар који несташног сина одува кући и још му каже да се извини онима којима је причинио неугодности.
Јелена Глишић је учитељица, свакодневно је са дјецом, и добро осјећа њихову душу, прониче у њихов сензибилитет,
158