С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Градио је своје дјело спуштавши у хартију блистав низ метафора, импресија, трагике, снажне сатире... То му бјеше једини кутак гдје је могао, преплављен јадом, да се извиче и да јауче све док му срце није препукло од једи што га годинама начињаше, кидајући парче по парче. Још је тога имао да нам повјери и са душе пренесе да се није одједном, као што пљусак у љето окупа вруће улице, не разасу ваздухом попут пепела узлетјелог с угашеног огњишта.
Угашено огњиште... Кочић је, нажалост, удахнуо горак укус те немиле коби. Три године прије но што ће отећи у море ка којем сваки смртник клизи, умирући као што и босански сељак умире, тамо, испод планине, преминуо му је син Слободан, анђелак коме се отац обрадовао као жаркоме сунцу, који је бригу у борби разбијао, тегобу у овоме гадном и лажљивом свијету са срца скидао, како рече Петров брат, Илија, у писму у којем изражава саучешће. У сину Слободану, Петар је видио породичну и личну радост, која му је вољом судбе одречена, а у мајци Слободи видио је усхићење цијеле нације српске, које му је, опет, усуд одузео, не допустивши му да дочека да војска ослободилаца очисти поробљену домовину од талога мрског туђина... Све је без Тебе ништа, ништа је с Тобом све, у заносу виче Петрашин док восак са свијеће његове пуцкета и близу је да се она у истопљен патрљак претвори.
Имену Петра Кочића синоним је живот, мученички живот. Поистовјећујем га са сунцем чију до краја неослобођену свјетлост загушује прегуста јесења магла и тек што је пробило своје блиједе зраке између скупљених прстију њених тешких и ледених шака, мора у помрчини да погине јер је предвечерје достојанствено наступило таман кад је оно требало да изгрије и да озари свјетлошћу дан убијен сипљивом маглуштином и димом.
Он, који је слободи пјевао химне сваким исписаним редом, кад му сат откуца нешто више од четрдесет љета
153