С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Градио је своје дјело спуштавши у хартију блистав низ метафора , импресија , трагике , снажне сатире ... То му бјеше једини кутак гдје је могао , преплављен јадом , да се извиче и да јауче све док му срце није препукло од једи што га годинама начињаше , кидајући парче по парче . Још је тога имао да нам повјери и са душе пренесе да се није одједном , као што пљусак у љето окупа вруће улице , не разасу ваздухом попут пепела узлетјелог с угашеног огњишта .
Угашено огњиште ... Кочић је , нажалост , удахнуо горак укус те немиле коби . Три године прије но што ће отећи у море ка којем сваки смртник клизи , умирући као што и босански сељак умире , тамо , испод планине , преминуо му је син Слободан , анђелак коме се отац обрадовао као жаркоме сунцу , који је бригу у борби разбијао , тегобу у овоме гадном и лажљивом свијету са срца скидао , како рече Петров брат , Илија , у писму у којем изражава саучешће . У сину Слободану , Петар је видио породичну и личну радост , која му је вољом судбе одречена , а у мајци Слободи видио је усхићење цијеле нације српске , које му је , опет , усуд одузео , не допустивши му да дочека да војска ослободилаца очисти поробљену домовину од талога мрског туђина ... Све је без Тебе ништа , ништа је с Тобом све , у заносу виче Петрашин док восак са свијеће његове пуцкета и близу је да се она у истопљен патрљак претвори .
Имену Петра Кочића синоним је живот , мученички живот . Поистовјећујем га са сунцем чију до краја неослобођену свјетлост загушује прегуста јесења магла и тек што је пробило своје блиједе зраке између скупљених прстију њених тешких и ледених шака , мора у помрчини да погине јер је предвечерје достојанствено наступило таман кад је оно требало да изгрије и да озари свјетлошћу дан убијен сипљивом маглуштином и димом .
Он , који је слободи пјевао химне сваким исписаним редом , кад му сат откуца нешто више од четрдесет љета
153