С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
може повести борба само за свете идеале, а ако се ичему Србин икад поклањао и без устезања ничице падао, бјеше то слобода као једина истина његова битка. Једино поробљена земља зна шта значи слобода. Војна крајина је са Грмеча и Козаре грмјела изговарајући њено име, вриштала кад би оплакивала своје синове, као Стојанка мајка, па се не каже без разлога за ове силовите људе подно Мањаче да се и Богу само наглас знају молити.
Крајишки сељак није од оних јунака класичне Грчке, којима по рођењу божанства нуде да одаберу између кратког, а славног живота јунака и дугог живота без трунке славе. Кочић је дијете из куће тежака који и аги и ћесару свакад дугује, јединог сина на војну шаље да се за страну заставу бори и умире постепено док га судбина на тихој ватри пече. А тој врсти људи, горопадном и напраситом Крајишнику, не нуди судбина ништа на избор. Усуд је доласком Турака, касније Аустрије, изрекао своје и ништа у ћитабама мијењао није. Точак историје, крвљу покретан, само је потврдио анатему којом се човјек с обода Империје хранио и с њом с временом стопио, кушајући злопаћење и подјармљеност, страдања на која се стољећима навикавао, па се најпослије уз њих привио као уз једино Божије давање и кушњу вјере, с њима се сродивши и саживјевши.
Наша Исидора Секулић у једном од својих огледа рече како је Кочићев лик Мрачајског проте намрштени лик паћеника који је срце своје надживео. Сочинитељ тог јунака, јединственог у домаћој литератури, био је нешто другачији. Нити је њега надживјело срце, нити би га он било чиме могао надвисити. Живио је напоредо с ударањем срчаног мишића. Све што је предузимао и отпочињао, чинио је хватајући његов ритам, који му представљаше мјеру за све, или је он – Кочић( за чије име један критичар згодно рече да звони као удар сјекире о стару, чврсту дреновину) – сам по себи био велики, снажно пулсирајући дамар што непрестано лупаше и разбијаше окове и букагије што му корачаје спутаваше.
152