С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ораницу или се загубио у тромим корацима волова упрегнутих у сељачка кола.
Потомак од претка учи, по старом обичајном реду Јове Змаја: где ја стадох – ти ћеш поћи, а једна књижевна генерација вазда учи од претходне. Тако се направио један многострук лук – од Вишњића, преко Његоша, Ђуре и Змаја, све до Шантића и Кочића – лук исте побуде која се из романтичарске епохе преселила у занесене духове будућих. Гусле бивају замијењене жустрим пером Кочићевим, а појање у сјенци дрхтаве логорске ватре би потиснуто крицима у осами ледених босанских тамница.
Како ХХ вијек отпоче, тек начет и саздан од неизвјесности, Отоманско царство је кашљало као туберан којег болест одавно мори, приводећи крају завршну сцену своје дуге представе, попут сунца што је негда посред неба сијало не дајући да се игдје оцрта дебео хлад, а које је око себе расплинуло изможденост залазеће горуће лопте просипајући нешто црвени по бијелом мрамору дервишева турбета. У сумрак Османлија похлепну руку пружио је Хабзбург, а на Змијању је нешто прије смјене окупаторске власти закмечао млади пјесник, препуњен полетом и наглошћу побраном из родног краја, осванувши на позорници српске књижевности као спона између реализма и модерне, као неко ко је себи зацртао доживотни задатак чим се ухватио пера и домогао говорнице у Босанском сабору.
За неке је писање свјесно заваравање себе, тоњење у дивну лаж сањарења, прибјежиште од живота крвника, док је Кочићу писање озбиљан изазов, оруђе којим се зидови обарају, сав смисао битисања, напуштена кућа у гори којој треба поправити кров да би се ту избјеглице од невоље сакриле и огријале. Њему је умјетност – живот. Он чак живот изнад саме умјетничке љепоте ставља, написавши у једном есеју о Јакшићу: Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је бесмртније: живот. Таленат је прихватио као дар од Бога којим се
151