С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
нас једнако кроз мрклину дуге зимске ноћи спроводи, бескрајном колотечином једноличног круга историје, док звијезда изнад обећане земље не гаси фењер што бојажљиво дрхти као да намигује слабовидом путнику, а према којем одавно путујемо да бисмо откравили промрзле прсте.
Гусле су задуго играле улогу повјереника који ћуташе о нашим добро скриваним тајнама. Оне су уз свијетле моменте и тугу постојале и све око себе обједињавале у цјелину животну као разнолико пруће у несаломиве снопове, свједочећи о истовјетностима толиких слуга Божијих чије стопе су утиснуте у угријани камен земље Херцегове. Само је под нашим небесима суха голет херцеговачког камена благослов и неизмјерно дубока симболика, нипошто патња и казна Божија...
Занесеност, саздана инатом босанским, одскочила је високо изнад тла, уз таласе унутарњег подстрека се под облаке успела. Ономад је један наш пјесник викнуо, са свевременском поруком сваком покољењу: Уђите кроз гусле у мраморно око. Зашто? Та да бисмо видовитим оком прогледали и боју морског бескраја у уму угостили. Они који су умјели погледати даље, постали су они које су слиједили сви беспућу препуштени. Бог постаје врховни господар пред којим се сиротиње ниједан не стиди, а сваки појединац у свом сапутнику не види више сународника или комшију него исцрпљеног брата мученика.
* * *
Пруге и црте на благо повијеним длановима боре су и смијавице наше крви која је кроз ходнике других вена текла, крвотоком претка који је много прије нас живио, створио нас оваквима какви јесмо и какви ћемо у свијет кренути не одричући се накривљених камених крстача на пропланку неопојана гробља са простим наводом породичног имена, понизног овдје лежи раб / раба... и година живота који није стао у ону црту између два датума, већ који се слио у тврду
150