С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
најрадије у освит зоре новог дана понављао стихове до слатке изнемоглости што заводи у сан зачет у сам прасак свитања: Рани сина пак шаљи на војску Србија се умирит не може, сигурно највише ријечи народне поезије које врани гаврани Кулиновој кади говоре, а које највјеродостојније српску повјесницу описују. Османлијски сумрак – српско свануће...
А осврнем ли се ка Кочићу и његовом не нарочито обимном, али неизоставном дјелу, мосту између паганског Хада са жалосним редовима невеселог цвијећа астодела и рајских љепота пониклих у хришћанскоме надању, чујем гдје је распустио звонки глас, чедо плаховитости змијањске, за којим ехо поскакује да би га сустигао, ломећи се кроз непомичне грбине крајишких била и узвисина.
Но говорити о обојици истовремено је као описивати упаљену бакљу на којој се пламен повија попут вјеште играчице занесене својим плесом, при чему се примјетно назиру разноврсни језичци спојени у једно гдје титрају подражавајући један другог на покрет. Луча која не догоријева – то је оно што одржава континуитет славе и блаженства једног народа. Ни језик није друго до распламсан огањ – и свјетлост с којом разазнајемо путе и топлина крај које угријемо тијело, врео као мисао што се њиме обликује, неспутан као крв у живом човјеку.
Филип Вишњић брани идеју српске буне и даје морално оправдање устанка у Србији. Он је још један у низу пјесника који су од револуције начинили епопеју, крварење замијенили славом, туговање и немоћ потиснули пјесмом. Њему су традиција, одушевљење изазвано почетком и током Карађорђевог устанка и поново рођен дух народа дошапнули нешто више, обликујући своје поруке и схватања у поезију која је историји другачије значење дала. Намјесто што би се писало о трагедијама које прошлост намеће и којих је она препуна, боље је и корисније препустити се пламену умјетности који је Вишњић са гуслама ужегао и већ два вијека
149