С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
жудили да се у огромну буктињу споје. Бјеху то ватрице које се не гасе – пјесна и огњиште уз које прекрштених ногу, као вук слободе гладан, јауче гуслар док га распаљен жар пуцкетањем прати и припомаже струни преко које гудало небројено пута прелази и по средини је пјевач сијече смежураном руком.
Са два супротна краја, један поникао у равном Подрињу, у Семберији, а други насред љуте Крајине, на обронцима Мањаче изнад Бањалуке, уз границу Окцидента и Оријента и двије дуговјечне династије, само у различитим стољећима – Вишњић и Кочић, гуслар и трибун – обојица поетски надахнути народном традицијом и подстакнути да народ подигну из ништавила и покидају им ланце што им и у сну злослутно звече, били су као она осамљена биљка из норвешке легенде што је на морској стијени, далеко од свих, поникла и каменом се храни. Први поје стихове у десетерцу, добро ослушкујући наћуљеним ухом прилике и неприлике котрљајуће повијести јер је очињи вид још у дјетињству изгубио, док други све чује, види, и с истанчаним осјећајима чита стварност, те због тога свакодневно гине и у себи кипти, па му је много при души мучније. У Вишњићевим венама шуме Сава и Дрина, а кроз Кочића хуји планинска мећава и стрмоглављује се Врбас право у напукло крајишко срце које не престаје тући.
Не знам о коме бих прије говорио кад ме обојица прекоријевају чим им лик замислим. Рекао бих да сам недостојан и у лице да их погледам, иако се с постоља брончаном главом са мном сучељавају. Спрам њихових ријечи које дан-данас оличавају врелину ума која их је изродила док ваздух пале летећи попут живих искрица што се из бакреног ракијског казана вију у помрчину у ноћи ране јесени, моје су ништавне, као посивјели листови хартије која је сагорјела. Кад се Вишњићеве пјесме латим, видим уздигнуто чело закриљено над пустим очним дупљама, у којима ипак нешто тугаљиво а живахно свјетлуца као звијезда Зорњача, па бих
148