Есеј | Миљан Кујача
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Есеј | Миљан Кујача
ВИШЊИЋ И КОЧИЋ- ПАРАЛЕЛА
Има много примјера у нашој историји, оној далекој и нешто ближој, кад је дрхтала земља, кад се повијало дрвеће од силине потреса као да се свом божанству клања, кад су се путеви начињали од ступања тврде окупаторске чизме, кад је човјек на тлу с боли стењао, а небо као свагда – ћутало, спуштајући се тек покаткад да би нанијело тмурни облак што ће кишу просути по људском лицу гдје је горчина исцртана и сапрати крв што се свуд по њему ухватила.
Како су се преци наши клонили од зла удеса кад би нежељен гост на врата варварском песницом залупао? Која их је то мајка у гори подојила када су с рођене земље поустајали и у збјегове са завежљајима пошли, поставши бескућни сиротани и поред њива и ливада које им је њихов ђед завјештао?
О, трагедијо српска у немирној земљи босанској! Говори ли се игдје друго до у балканском завичају да је небо сувише високо, а земља немилосна и тврда, те се у њу на силу не може? Натапају ли се сва кукурузишта и бразде босанске водама ријечним које нису друго до крвотоци давно преминулог џина који је скончао јер ни у далека легендарна доба кретње и подвиге њихових токова нико није схватио и умио одгонетнути?
Шта је разгонило сивило облака лешинара које је олуја одасвуд наносила вјетровима Истока и Запада, тих вјечитих сила на развођу култура што су се над нама заустављале и биле вјечиту битку без смисла и побједиоца? Тамну боју блаже свјетлије нијансе других боја, а мрклину мрака историје блажи луча умјетности, неспутаност и продорност њене мисли и задаће. У минуло доба, намјесто Прометејеве ломаче, тињали су слабашни пламенови који су вијековима
147