С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
специфичан однос болесне мајке у поодмаклим годинама и ћерке, која жели да јој помогне. Приказан са извесном дозом хумора, њихов дијалог постављен је тако да се јасно види колико мајка воли живот и колико жели да се врати у време када је све конце држала у својим рукама. Међутим, у њему је садржана и дубока трагика исказана репликама пуним беса упућеним ћерки. Она се не либи да јој упути негативне критике због посла, кувања, немања мужа. Са друге стране ћерка је концентрисана на њу и иако жели да јој помогне неретко узвраћа истом мером, што показује да су оба лика дата реално, без улепшавања. Такође, кроз ове делове провејава и фигура умрлог оца, који се јавља на два начина, и то: у репликама као неко ко је био узоран муж и отац и у ћеркином сну, када својом појавом наговештава скору смрт мајке. Приметно је и то да ниједан лик који је учесник дијалога није именован, већ су сви сем мајке и ћерке дати искључиво као носиоци занимања, чиме је прича превазишла оквире личног. Што се тиче прозних фрагмената, можемо их поделити на оне у којима се спомињу историјске личности попут Гоје, Хајдегера, Хумболта, Чехова Емили Дикинсон итд. и на оне у којима провејавају ауторкина размишљања о љубави, смрти, срећи. У првима бира и приказује оне моменте живота познатих личности који су се или десили или из којих је извукла поуке којима тежи. Тако ће посредно поистоветити неразумевање мајке са односом који је Гоја имао са својом, затим тугу коју су осетили и она и Чехов, гледајућу у непознате људе. Такође, кренуће и у потрагу за Хумболтовом брезом која прекорачује своје могућности. Ипак, најинтересантнији лик је Емили Дикинсон, којој ауторка посвећује највећи број фрагмената, а чији живот као да је њено прибежиште.
У другој групи прозних делова сазнајемо све оно што је између редова речено у дијалозима. Тако ауторка истиче да је лакше бити несрећан, јер несрећа може помоћи срећи; али да увек треба пустити срце да нас води. Без обзира на све живот
139