С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
траје, дефинисан временом, а човек нема много избора. Животни пут је тај који троши и мучи, а искушење и љубав су крајпуташи. Ауторка све време не пренебрегава чињеницу да је уметник, који нема сталан посао и у том погледу стално је у милости других. У фрагменту Распоред и часови она истиче да не припада нигде, јер је проза због краткоће не воли, а драма више воли да се гледа. Упоређујући популарне књиге са картонским ципелама, које пропадају после кише, јасно ставља до знања шта мисли о инстант књижевности, али и да истој не жели да припада. Да су неправда и глупост транспарентни. Но, она не жели да мења ставрност, јер је то немогуће, као што се не може одустати од љубави, јер она никад не губи и увек плеше танго са смрћу, као њен идеални партнер.
Независно од поменутих постоје фрагменти Амам и Осама. У првом, ауторка се поиграва и најпре говори о опште познатом значењу ове речи, да би је затим поставила као анаграм истичући да тако има моћ да изазове осећаје од сломљености до блаженства, док је друга завршница у којој је самоћа једино што је остало. Такође, уочава се и један контраст. Осама се дешава баш у лето, када све врви од радости и дружења, што показује да арзамаски ужас не бира време. Поменути делови уједно су и оквир Арзамаса.
Из свега наведног закључује се да је Арзамас комплексно дело у којем се кроз смену различитих књижевних елемената посматра не само однос мајке и ћерке, већ и положај писца у друштву. Различитим поигравањима ауторка показује и моћ лексике захваљујући којој се пред читаоцима стално отварају нова поља, која наводе на размишљање да ли је то што читају део личне исповести или је све измаштано. На крају можемо рећи да је Ивана Димић овим изванредним делом покренула многа питања и поставила озбиљан задатак будућим ауторима.
●
140