С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ Да. Не, не, не! Ослобођеник, ослобођеник! Данас сам стекао своју слободу. Племенити Сервилије ме је додирнуо штапом по глави и ослободио. Магистрат је био присутан. ─ Тако?... Рођен си као роб? ─ Не, доведен сам из Хиспаније. Да, из Хиспаније … још као дечак. Племенити Сервилије ме је купио. Дуго сам радио у пољу. Од јутра до мрака, вредно, напорно … некад су ме тукли. Једном су ме тако избичевали да сам два дана провео у несвести. Али … био сам већ младић, и леп, па су ме узели у кућу. Племенити Сервилије … и његови пријатељи су се … забављали са мном. Иначе сам помагао у кухињи. Више нисам радио у пољу. Када сам нешто остарио, постао сам послужитељ. Мада сам и даље понекад учествовао у забавама. Кажу да имам меке усне …
─ Па, зашто су те ослободили када си толико вредан? ─ иронично упита високи.
─ Спасао сам живот младом Марсилију. Коштица му је запела у грлу. Гушио се. Ја сам једини остао прибран. Јак ударац у леђа и проблем је био решен. Ха! Због тога сам ослобођен … А ко сте ви? ─ Ми смо … градски стражари. ─ Али, ја сам прошао стражаре на улазу у град. Показао сам им пилеус, ево га! ─ рече Кота и извади капу као доказ. ─ Добро, склони то. Ми смо унутрашњи градски стражари. Зар никада ниси чуо за унутрашње стражаре? ─ Аха, да, да … чуо сам ─ збуњено одговори Кота. ─ И шта ћеш сада? ─ Ха! Добио сам лепу суму сестерција на поклон од жене племенитог Сервилија. Тиме ћу ући у трговину житом. Доста сам научио о томе слушајући свога господара и његове пријатеље. Мада би било боље да кренем са робовима. Мањи је ризик, мања је и зарада, али знам да препознам доброг роба … да, можда је заиста боље да кренем са трговином робовима … Нудили су ми и да останем код њих, да ми плаћају за мој рад. Не! Слободу ја желим, слободу. Пуним плућима да
100