Ослобођеник | Александар Стевановић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Ослобођеник | Александар Стевановић
Први мрак је тек пао, тако да је централни трг био још увек пун света. Шетали су богати, шетали су сиромашни, свештеници и свештенице разних богова су замицали у своје храмове, трговци су товарили своју робу на колица и магарце, пролазиле су носиљке иза чијих завеса се могао опазити обрис мушкарца или жене, неки мусави дечак је украо јабуку и бежао као ветром ношен, праћен узвицима и каменицама, из побочних улица почели су вребати људи свирепих лица и проститутке. Кроз прозоре кућа и крчми почела је да се пробија жута и наранџаста светлост.
Услед те вреве, кретао се проћелави, дежмекасти човек у новој белој туници и са новим црвеним појасом око паса. Ишао је тргом цик-цак, полуотворених уста и широм отворених очију које су шарале на све стране. Завиривао је у прозоре крчми, загледао сваког пролазника, стао је, кренуо, поскочио, окренуо се око своје осе раширених руку, насмејао се.
Ову његову чудновату игру помно су посматрала два пара очију из једне полумрачне улице. Један пар је припадао високом и мршавом човеку риђе косе, а други, човеку средње грађе, са рошавим лицем и избаченом, четвртастом вилицом. ─ Хеј, ти! Ти, ти, у белој туници! Дођи овамо! Дежмекасти човек се заустави, а онда се осврну око себе да провери да ли се то њему обраћају. ─ Да, да, ти! Дођи овамо! Још увек држећи руке одвојене од тела и са збланутим изразом на лицу, крену према њима. ─ Нисам те виђао раније. Ко си ти? ─ упита га високи, посматрајући га испитивачки. ─ Кота – смушено му одговори. ─ Кота … Личиш ми на роба. Истина?
99