С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ Молим? Шта? Не, не, чекај ─ зашто ме то уопште питаш?
─ Гледај о чему је реч- на сред ничега, нашао сам маче. Негде сам прочитао да дух преминуле особе може да уђе у животињу и …
─ Стани, стани, стани. Кочи, човече. Ух … Знам да је тешко, али …
─ Ок, капирам. Нећемо о томе. Него, мислим и да то маче није сада мој отац, ух, ово глупо звучи, али знаш на шта мислим, хумано је да га узмем, ставим у џеп и спасим сигурне смрти. ─ Хумано је да га ставиш у џеп?! ─ Па, не могу да га носим у рукама, ледено је. ─ Знаш шта? Зваћу те касније. Ставио је телефон у други џеп, помазио маче и кренуо даље. Смрзавао се. Размишљао је како ће, када једном буде стигао у болницу, пренети тело до гробља, треба да зове и свештеника, ни сандук није купио. Почео је да осећа одсуство хладноће. Заправо, уопште му више није било хладно. Ноге су га издале. Пао је у снег. Да … Читао је о томе – бела смрт. Услед смрзавања, престанеш да осећаш хладноћу, не осећаш ништа, лепо ти је, и онда умреш. Да, то је дефинитивно то. Нема шта друго да буде. Уместо да умре на милион другачијих начина које је замишљао када је размишљао о крају свог живота, он ће умрети у снегу, сам. Са мачетом које свакако није било прелепа жена којој лежи на рукама док испушта свој последњи дах. Није био ни на плажи, под палмом, није се појавио ни НЛО и одвео га, није га ни лава прогутала док је истраживао гротло неког вулкана. Једноставно, смрзао се. На некој дефинитивно, крајње незанимљивој локацији. Лежао је у снегу, са мачетом у џепу, гледао ка небу и мислио:
96