С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ Ммм да, напољу је пакао. ─ Не. Пакао је када је 40 степени у плусу, а на минус 25, је нешто сасвим другачије. ─ Рај? ─ Ха, ха. Знаш, можда си и успео у намери. ─ Зваћеш ме кад стигнеш у болницу? ─ Ако не умрем пре тога, хоћу сигурно. Дрхтавим рукама је вратио телефон у џеп. Био је скрхан болом. Није плакао, имао је утисак да му комадићи леда искачу из очију. Нису то биле сузе. Не на том минусу.
Сам је себе сматрао за највећег шаљивџију којег је познавао, И да, нимало није био скроман.
Једина особа која је знала да му смести неку добру шалу, био је његов отац. Мозак је поново почео да му функционише, мислио је:“ Значи, званично је. Број један сам у свету хумора, ироније и … Ма, да ли је могуће? Мислим, погледај ме. Ходам кроз неку проклету белину, не знам где сам. Нигде живе душе, вероватно касним, а ни не знам када ћу стићи. Да, стварно сам број један. Краљ. Цар.”
Застао је, раширио руке, погледао ка небу и из свег гласа рекао ─ Господар универзума! Чуло се једно – мрњаууу! Окренуо се и видео маче. Преплашено, смрзнуто, маче. Гледали су се пар секунди, затим је пришао мачету, узео га и ставио у џеп. Пошто је извадио телефон, да би сместио маче, па кад му се већ нашао у рукама, зашто не би позвао свог друга. ─ Хало, стари. Јеси ли стигао? ─ Дефиниши стигао. ─ У, човече. Где си? ─ Немам појма. Све је бело. Него, зовем те из другог разлога. Да ли верујеш у реинкарнацију?
95