Смрт или како ко доживи | Јелена Поповић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Смрт или како ко доживи | Јелена Поповић
Док се пробијао кроз снежне наносе који су га додатно ометали у његовом већ тромом ходу, осећао је само промрзлине. Болове у стопалима, рукама … На његовом лицу се оцртавала сена среће што осећа само физичку бол; што више не осећа психичку, што заправо није способан да размишља о било чему и тиме себи наноси још већу патњу. Тешко је изгубити особу који волиш. Али, изгубити ослонац у животу, изгубити истински правог пријатеља, изгубити особу која те искрено воли … Мада, био је убеђен да је морао да га воли. Како би му у шали рекао безброј пута:“ Мораш да ме волиш, јер сам ти син”.
Свеједно, морао је да стигне до болнице да преузме тело. Али, та зима је била … Најгора од свих, незапамћено ледена, окрутна и свакако најтужнија у његовом животу.
Зазвонио му је телефон. Промрзлим рукама га је једва, неспретно извадио из џепа, јавио се гласом за који ни сам није веровао да је његов. ─ Хало, матори? ─ Хеј, стари. Само да видим како си, можеш ли сам? Био је то његов друг. ─ Како сам? Путеви су непроходни, возови не саобраћају, идем пешице И мислим да имам још три дана хода до болнице. Иначе, сасвим сам добро. Ти? ─ Видим да те иронија није напустила. ─ Не, сем среће, иронија је једина која чврсто стоји уз мене. ─ Знаш. Заправо, ја сам хтео тебе да насмејем. ─ Нема потребе. Стварно. Бојим се да када би се то којим чудом и десило, да би ми уста остала у том положају, од хладноће.
94