С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
“ Не, нећу умрети. Сада капирам. Стари, ово ти је најбољи штос икада. Сигурно ме гледаш одозго и силно се забављаш што овако пролазим док идем по твоје тело. Али, нећу умрети. Мислим, ко ће бринути о мачету?” Сан га је савладао. Затворио је очи. Лагано је отворио очи. Видео је плафоњеру. Лежао је на кревету. Погледао је око себе.“ Бели зидови- рај?” Чуо је јаукање од болова, које је допирало из ходника.“ О, не, пакао је!” Брзо се усправио у кревету И видео да је прикључен на инфузију.“ Значи, болница је.” Кроз врата је ушао његов друг. ─ Стари, како сам ја доспео овде? ─ Видиш, ја сам се реинкарнирао у хеликоптер болнице
И спасио те. ─ Добра фора. Где је маче? ─ Маче је добро, чува га моја жена, животиње не смеју да се уносе у болницу. ─ Морам да преузмем тело и одвезем га у капелу. ─ Завршио сам то. ─ Морам да купим ковчег. ─ Тело је у ковчегу, мамлазе. Нисам идиот. ─ Хвала ти, још свештеник. ─ Сутра у дванаест у капели. Све сам завршио. ─ Вратићеш ми маче? ─ Не, задржаћу га као награду што сам најбољи пријатељ највећег идиота. Наравно да ћу ти га вратити.
─ Значи, ти си организовао сахрану? Ти, који ниси знао пертле да вежеш до четвртог разреда, ти си ми спасио живот? Можда ја у ствари и јесам мртав.
97