Број 38 - Суштина поетике | часопис за књижевност | Page 90

С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
види! Слеђено од страха, трепће окицама и само чује да нешто зуји и тече...
Почела је машина да ради, напунила се водом, бубањ се окреће. Ха! Све патке воле воду, сви то знате! Опустио се патак, чак му се и свиђају те вратоломије: горе – доле, напред – назад. А потом, десило се оно најгоре! Тетка је заборавила да искључи центрифугу! Забубња нешто, заврти се огромном брзином, паче се залепи за метал. Мислило је јадно да ће му очи испасти, стомак му се залепио за кичму... ма прави ужас кад вам кажем!
Паче је лежало на кревету и стрпљиво чекало да падне ноћ. У неко доба зачу звоно на вратима и теткин глас: „ Где су моја лепа деца, љуби их тетка!“ Паче се, иако још љуто, обрадова.“ Ово значи да је мама Тина довела Сарицу и Лава. Викенд је, Сарица ће сигурно остатки код тетке на неколико дана... Боже, па ја не могу да побегнем! Како да оставим Сару кад она мене толико воли? Она неће да заспи док ме чврсто не загрли. Не, не могу да јој то урадим!“ Одљути се паче, закључи да га никаква центрифуга не може одвојити од Саре... и остаде.
Те вечери на кревету су лежале тетка, Сара и у њеном загрљају, паче. Прозор је био широм отворен. Чули су се зрикавци, месец је вирио у собу и гледао чудо невиђено – жуто паче како слатко спава у наручју једне лепе, мале девојчице.
90