С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Тика најзад проговори:
─ Све то што си смислио, није нелогично. Признајем, има смисла. Али, од чега ми да платимо штампање књиге? Како те трошкове да покријемо? Па рецимо и да их некако платимо, рецимо да пронађемо неку штампарију која би нам штампала књиге на вересију, да нас мало сачека за паре, шта ће бити ако ми те књиге не успемо да продамо? Шта ако на продаји књига не будемо зарадили ни толико да покријемо трошкове штампе? Шта ће тада бити?
Видевши Тикину искрену забринутост, Мика још искреније поче да се смеје. Смејао се готово хистерично, сваким замахом главе и покретом руке или ноге одајући колико је поносан на свој генијални план. Видело се да има још неког кеца у рукаву, којег тек намерава да изнесе.
─ Ништа простије од тога, друже мој једини! ─ узвикну
Мика. Ништа простије! ─ Објасни ми, молим те, ништа не схватам. ─ Питаш одакле нам паре! Ми немамо пара, то је јасно!
Дакле, платиће они! ─ Који они? ─ Па песници! Платиће штампање књиге, и то унапред, веруј ми на реч!
─ Мико, ако сам до сада делимично сумњао у твој план, сада сумњам у потпуности. Ко је луд да ти унапред да паре за тако нешто? Ти стварно мислиш да су они луди ако мислиш да би тако нешто урадили.
─ Нису они луди, драги мој, никако! Они су очајни! Пази сад! Поставићемо на интернет оглас – Расписује се конкурс за поезију! Када кажеш конкурс, ту се већ подразумева да неко за нешто конкурише и да самим тим има и конкуренцију, зар не? То даље сугерише на такмичарски карактер целе ствари. Даље, кажеш да учесници, назовеш их лепим именом, учесници, треба да пошаљу по једну песму! Или две, или три, или, колико ти је ћеф! Онда лепо кажеш
84