С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
платимо објављивање кад ни за леба немамо? Ти си, Мико, начисто одлепио.
─ А зашто ти мислиш да они нама не би послали своје песме, реци ми?
─ Ма, човече, погледај нас! Ко смо ми да они нама шаљу поезију? Па сам си малопре рекао да си у животу прочитао само једну једину књигу! Ко ће теби да пошаље песму? Шта ти знаш, црни човече, шта је песма?
─ Па, у праву си опет, ја појма немам о поезији, али они то не знају, схваташ? Они појма немају ко смо ми. Они не знају да ли смо ми доктори наука, или смо бескућници, или смо и једно и друго, разумеш? Када распишемо конкурс, они ће се на конкурс одазвати, не питајући ко га је расписао. То их чак неће ни интересовати. А и да их интересује, неће моћи да сазнају.
─ Добро, разумем, рецимо да си у праву. Рецимо да ти они и пошаљу своје песме. А шта ћеш да радиш ако ти се на тај твој конкурс јави петсто песника? Хоћеш све њих да објавиш?
─ Нећу, наравно да нећу, таман посла. Објавићу половину, или трећину, зависи. Објавићу само оне најбоље.
─ Најбоље!- узвикну Тика. ─ Па ти, луди човече, мораш да платиш некога ко ће одредити које су песме најбоље! Ко ће то да одреди? Ти, са једном прочитаном књигом? Мораш платити некога ко се у те ствари разуме, а од чега ћеш да га платиш, геније? Како си мислио то да изведеш?
Сада Мика поче искрено да се смеје, задовољан утиском који је оставио на свог друга. Смејао се и тапшао га по рамену, веома поносан на свој смели план.
─ Е, Тико, баш ми је драго што си насео! То ми говори да је мој план веома успешан! ─ На шта сам насео? ─ упита бесно Тика. ─ Па на то, да ћу објвити најбоље песме! Слушај, Тико ─
Мика се одједном уозбиљи и поче ужурбано да прича ─ ја
82