С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
јесте име и презиме на месту за потписивање! Заједно смо две књиге прочитали и ти кажеш да можемо да се бавимо књижевношћу! Ајде сад, флашу ми пољубим, реци ти мени, како?
─ Пажљиво ме слушај ─ рече Мика. ─ Знам да све ово што ћу ти испричати делује као научна фантастика. Знам да све делује смешно као виц. Знам да нико нормалан не би ни у лудим сновима сањао да је тако нешто могуће, али ипак, могуће је. И чак је веома вероватно. Сви ти наши недостаци, које си управо набројао, су истинити. Ништа ниси погрешио, сем што на једну ствар ниси обратио пажњу. Стање у држави је такво, да све то што си ти сад набројао нама није ни потребно. И без свега тога ми можемо успешно да се бавимо књижевношћу. ─ Како? – крајње очајним тоном упита Тика. ─ Имај на уму да је све ово само експеримент. Дакле, све треба испробати, окушати, покушати и видети шта ће од свега тога испасти. Али, оквирно, ево шта нам је чинити. Данас, у Србији, постоји много младих писаца, много младих песника. За њих нико никада није чуо. Они немају прилику да своја дела објаве. Часописи су за њих затворени, они баратају само са великим именима. О издавачким кућама да не говорим. Они код издавача немају шансу. Већина им се чак и не обраћа, знајући унапред да ће бити одбијени. Нико од њих нема пара да сам објави своју књигу, своју збирку песама, јер то кошта много. Е, ту ми наступамо! Ми нећемо да им узмемо много пара, узећемо им мало. Али, од много људи по мало пара, испадне за нас много пара, схваташ? ─ Уопште те не схватам – рече Тика. ─ Ствар је проста. Тражићемо од њих да нам пошаљу своје песме, па ћемо их затим објавити. ─ Ми ћемо објавити њихове песме? Како, чиме? Откуд ти идеја да би они нама послали своје песме? Чиме да
81