С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
начине да дођу до новца, али би до њега увек долазили истоварајући џакове, копајући канале, цепајући дрва, уносећи угаљ. Напросто, они ништа друго нису ни знали да раде.
Тако је њихово физикалисање трајало из године у годину, све док једног дана у глави Михаила Обмановића није засијала лампица генијалности. Како је он дошао на ту идеју и како је могао бити сигуран да ће успети, то ни данас никоме није јасно. Само је Мика једног јутра позвао Тику својој кући, на пословни састанак. Идеја је била ту и требало ју је разрадити. Успех загарантован.
─ Видиш, Тико ─ поче он, испијајући чашицу ракије ─ ти и ја смо свашта покушали да радимо, само да бисмо преживели. Али ништа није вредело. Продавали смо кокице, правили кључеве, помагали геометру, али смо на крају увек завршавали у неком каналу са лопатом у руци. Нема посла у којем се нисмо опробали. Или ипак има. Има, мој Тико, постоји посао у којем се ти и ја нисмо опробали, а у којем нам је успех загарантован. Тај посао се зове култура.
Тика истог тренутка прште у смех. Смејао се и гледао свог пријатеља, очекујући да ће овај сваког тренутка рећи да се шали. Али је Мика био смртно озбиљан. Видевши га како смртно озбиљног лица игнорише његов смех и гледа у једну тачку, и Тика се уозбиљи.
─ Уметност, књижевност- настави Мика.- Ја сам само једну књигу у животу прочитао, Приче о борби и Титу. ─ А ја Чаробни Самарчић- убаци се Тика. ─ Али нас то упште не спречава да се бавимо књижевношћу, зар не? И не само да можемо да се бавимо, већ можемо да будемо и веома успешни у томе!
─ Како, друже мој ─ завапи Тика ─ просветли ме, молим те, како, за име бога, намераваш тиме да се бавимо? Па ми ништа не знамо! Ми жуте банке у џепу немамо! Ми никога из тог света не познајемо! Једино што смо у животу написали
80