С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
било нешто намештаја. Kао да је време стало одавно у овом малом собичку. Чинило јој се да се обрела у неком старом филму из прошлог века. Лиза није много знала о овој породици, али је чула да су се селиле више пута тражећи увек мањи стан који могу да плаћају, након очеве смрти. Вероватно су сада много тога продале због мајчине болести. Збуњено се одједном окренула, схвативши да не види њихову маму.
Толико је окупирало оно мало, слабашно биће а сада и девојке да то није приметила одмах. ─ А где је госпођа Савин? У болници? ─ упита. Девојке се само тужно погледаше, без речи. Схватила је у тренутку да је сав недостатак намештаја у соби попуњавала туга, поплочана патњом и да неко покућство није оно што им недостаје.
─ Ах, тако ми жао! Kако се вас две сналазите? Мислим, шта вам је потребно? – упитала је забринуто, док је тежина у грлу постајала све већа.
─ Ништа. Следећег месеца ће стићи вероватно мамина пензија. Нинина очекује и стипендију. Хвала Вам Елизабета – тихо је завршила девојка која ју је пратила до врата, видно узбуђена и румена од непријатности што мора о томе да говори.
Ни изгледом, ни понашањем, нису припадале својој генерацији, помислила је Лиза пењући се степеништем.
И тада је, закорачивши у свој стан, након дуго времена заплакала. Ратовала је са сузама већ месецима, али је ова битка била тако изненадна да је дочекала неспремном.
Ушла је у Мишину собу и села на ивицу кревета. На лицу, коме је грч украо стари израз сијале су само зенице. Личиле су на пламен и за њу је то још увек и био. Причала му је милујући га по паперјастој коси, разређеној због снажних терапија, о судбини двеју девојака.
69