С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ Човек никада није сам кад има пуно срце љубави. Обећај ми да то никад нећеш заборавити, Лиза.
Скренула је поглед у наборе постељине, коју је пажљиво исправљала, пре него је спустила пољубац на његово чело и изашла из собе, пропуштајући Кинга и Лару да се склупчају крај Мишиних ногу и греју га у њеном одсуству. Лизин издах је испунио целу дневну собу, а тескоба је чудно водила руке да отворе прозор и поглед однела далеко до црквеног звоника који је надвисио кровове.
Девојке су биле збуњене поновним Лизиним доласком, након сат времена.
─ Заборавила сам да вам донесем корпу за Хану. Овде имате и нешто гранула за њу. У овој ташни су воће, тегла меда, наши празнични колачи и две књиге. Било би ми драго да их примите. Време Хануке је период даривања ближњих. Рођаци нису допутовали ове године. И ако ми дозволите, свратила бих повремено да обиђем Хану. А и вас.
Тренутак немог троструког загрљаја, није био ништа лакши од оног који је остао у наборима покривача.
Уско, укошено степениште старе зграде, било је овога пута осветљено сунчевом светлошћу, тако да су се јасно виделе све пукотине. Оне невидљиве у кораку испунило је сазнање да је Жељкин пламен био потребан Хани као и Ханин њима.
─ А мени је дато да будем Шамаш ─ овога пута је у стан ушла са миром, јер се родило још једно чудо.
70