С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Сутрадан се сећала те хладне ноћи, посматрајући замагљену улицу кроз прозор, чврсто стежући плетени Сарин огртач.
У сваком стиску бака јој је била ближе. Уздахнула је готово осећајући топлину њених руку. Бацила је поглед на корпу поред зида у коју је сместила нову гошћу. Окупана, нахрањена и угрејана, дремала је што од исцрпљености, што од медикамената које је добила.
─ Нека ти ноћ Хануке донесе срећу малена, миловала је штене изговарајући молитву. Обећала је да ће је већ сутра однети Жељки и њеној сестри. Још је слабашна, размишљала је, али је знала да ће је девојке добро пазити. Надала се да њихова мати неће имати ништа против да је задрже. Није видела ту тиху госпођу већ дуго. Знала је да је неко време била у болници. Виђала је њене кћери како се враћају са факултета или из продавнице, са полупразним кесама у којима се осим хлеба једва нешто друго налазило. Скромне, танане, ниске девојке. Неко би рекао да су основке. Помало бледе, озбиљне и ненаметљиве.
Покуцала је на врата малог дворишног стана. Отворила је Нина, љубазно се осмехнувши и пропустила је у просторију у којој је било једва нешто топлије него напољу. Није ни чудо, размишљала је, кад се са дворишта улази директно у мали собичак. Жељка је била у кухињи у којој је било мало пријатније. Kувала је супу. Лиза је пружила смотуљак.
─ Знаш, Жељка, целе ноћи сам разговарала са њом. Морала сам да јој се некако обратим. Ноћ јој је донела име и за мене ће она бити Хана. Ви јој можете дати име које желите. ─ Хана, лепо име, Нина, зар не? Сестра је само са одобравањем климнула главом, извлачећи једноставну старинску столицу какву одавно није видела и љубазно јој понудила да седне. У стану је једва
68