С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Звоно на вратима је наговештавало већ могућност неког чуда, јер је ретко ко долазио у то време.
─ Добро вече, Елизабета! Сретна Вам Нова година! Извините што сметам. Непријатно ми је, али можда можете помоћи! ─ стајала је пред вратима промрзла, сићушна девојка из дворишног стана, држећи у некој старој крпи малог пса, који је тешко дисао.
Kинг и Лара који су дотле дремали између фотеље и радијатора, промолили су своје њушке и знатижељно гледали у придошлицу.
─ Враћала сам се са Вечерње литургије из Успенске цркве где певам у хору и нашла га поред капије. Нога му је повређена. Има угризе по телу и не знам шта да радим! – тужно и немоћно је гледала девојка у псића који је жмиркао. ─ Остани ту Жељка, сад ћемо. Лиза је већ била у капуту и у свој шал умотавала штене, пружајући ташну девојци и затворивши врата, тик испред глава животиња које је судбина на сличан начи довела у њен дом. Та два пса су постала њена породица, мада их је кроз мансарду прошло још много. Неки су након опоравка, нашли дом код њених пријатеља, а неке је прихватио брат на селу.
Хитро, готово клизећи спустиле су се низ полуосветљено степениште и наставиле низ улицу.
─ Није далеко ветеринар. Наш је стари пријатељ. Често ми помаже. Ох, нисмо се јавиле твојој мами! Она је добро? ─ успори Лиза уздахнувши хладан ваздух. Девојка је неодређено нешто промрсила, начинивши необичан покрет, а затим рече:
─ Не брините, у реду је. И хвала вам. Знам да га ни сами не бисте оставили тамо. Посматрала сам вас једном како сте из снега поред контејнера пронашли маче и у недрима га однели у стан. Сада сам у прозору видела пламен …
─ Пламен ─ помисли Лиза и загонетно се насмеши гледајући у небо.
67