С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
осјећај. Испробавао се кроз живот често на недаћама сличним и горим од мојих. Шути и промишља. Добро конта шта да ми каже, јер се боји да га нећу правилно разумјети. А онда проговори:
— Неће те, сине, ово што ти будем рекао ријешити тих невоља. Ако то будеш разумио може ти само помоћи да се чвршће ухватиш у коштац са њима. И сам сам имао безброј прилика да се нађем у ситуацији када не знам шта да урадим. Тада сам се сјећао једне приче неког монаха, који је кренуо на пут. Требало је да у одређено вријеме стигне на одредиште. Када је дошао, питали су га што је закаснио и ђе се толико задржао. Знаш шта им је одговорио:
— Нијесам могао раније стићи, иако сам на вријеме кренуо. Док сам ишао наиђем на невољу. Испријечила се насред пута. Покушам да је заобиђем са лијеве стране, а она стане испред мене. Покушам са десне, она ми опет препријечи пут. Тако смо се варкали, али ја никако да прођем. Невоља увијек стане испред мене. Ја онда сједнем и добро размислим. И нађем рјешење...
Натоварим невољу на леђа и кренем даље! И ево, стигох...!
НЕ ПИТАЈ...
Сједим са ђедом Антом у топлој соби. Мајка нешто барата око шпорета. Разговарамо. Отворише се врата. У собу уђе отац Ђорђије. Вратио се са неког пута, послије два дана одсуства од куће. Раскомоти се и сједе. Мајка пристави кафу, а ја устадох да оца послужим ракијом. Исприча нам како је на путу прошао, а онда се окрену према оцу и упита га:
— Како си ти, тата?
59