С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Заваљен у наслоњачу ђед мало одћута одговор, а онда рече:
— Одговорићу ти једном причом о Насрадин хоџи, оном кад га је ујела змија. Лијечио се он код куће па га пријатељи нијесу могли да виде. Сретну се двојица његових пријатеља па један од њих каже да је био код Насрадина. Рече да ће опет сјутра да оде код њега. Онај други му каже да га поселами и упита да ли и он може да дође да га обиђе и види како му је.
Сјутрадан овај први оде поново код Насрадина и каже му шта га је онај други замолио.
— Реци му да не долази ако и њега није уједала змија, јер неће моћи да види и разумије како ми је!— рече му Насрадин.
— Зато, мој сине, не питај ме како сам, јер пошто нијеси био слијеп, хвала Богу, не можеш то разумјети!
МОЈЕ СРЦЕ ЈЕ ВЕЋ СТИГЛО ГОРЕ
Почесмо једном мој ђед и ја причу о вољи. Шта значи у животу, колико је потребна човјеку. Признадох му да ме некада напусти, да ме увијек не држи у загрљају, да знам да је скрајнем, да бих привидно лакше живио.
Слуша ме пажљиво. А умио је да слуша. Увијек сам му се дивио због тога. Онда, када одслуша мој монолог, још мало проћута па поче:
— Чуо сам, сине, давно, веома давно, још у Америци, једну причу која је одговор на твоје поимање воље. Није ми мило што је понекад, а чини ми се чешће, испушташ да ти измакне. Без воље живот не би имао смисао. Без воље нема
60