С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
дечански. Погну главу пред том ниском Савиних суза Синан – пашина џамија признавши да је од Архангела сачињена. Паде минаре са Љевишке и ућута Хадум – џамију у Граду Јаковљевом.
Не да се хладноћа царства људи па са севера попут кошаве на Саву баца ширину равнице ка албанским планинама. Постадоше планине већи пријатељи од оних однегованих у раскоши којима Вардар постаде препрека. У том вихору, у мећави и хладноћи људских срца када од напора пада и коњ и во, не пада са свог места Сава и брат му Првовенчани Краљ у срцима Срба. И они су као он сада у Трнову чудни цареви без царства, али са Светим Краљем Свети Ратници, у овом свету и опет имају све. Имају све јер су Цареви и Престо Царев, истог Оног Цара пред чијом Мајком стоји Сава.
Вратили су се Мајци вођени руком Сина и нашли уточиште под њеним омофором оставивши скиптар и круну у Призрену у дому чика Симином, Богословији, знајући да ће ту добар род васкрсења родити молитвама Свете Браће. Показа се тада свест Константинова јачом од свести страних латинских краљева у земљи Еладској, јер и она је род са тим сведоцима Христовим. У њу је ушао Сава младић, а изашао је Сава архиепископ. Велика у светости Византија стресла је са себе латинску притворност и превртљивост да би децу своју сачувала.
Невоље не посустају, глад, тифус, острво смрти, плава гробница али Сава не одустаје. Тешке су руке срце је напрегнуто али те руке придржавају и Симеон и Стефан да не падну већ да наставе даље ка циљу. Чупа време и простор од људи и сваког од тих презрених и одбачених поименице дарује ликом човека. Што он више даје више њему Игуманија пружа, јер од Сина то за Саву прима. Откачи се петорога превара, расече Србе на пола. Показаше се пасја Гробља у земљи Његошевој, закука Шумадија на Голом Отоку. Искочи
37