С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ Данче, сине, дај на тате руку. Још јемпут да те помилујем. Млого те тате воли, затој опрости! Голем гре направи. Бог нека ми суди. Удари ме нешто како сас мокру чарапу по главу, па однезнаја. Зет, ех зет! Какьв зет? За мене не га је имало. Једва те дочека на свет. Из руке те не испушта. Само целивање у обрашчики, а они румени, округли, ћулумчики... Пуцка сас шићер не ги је равна. Целивам, топим се, слузе врнев, како низ канату течив од радос, од голем радос што ће се, кьд дође време, претвори у голем болес, болес што ме зафати и од кој нема лек. У душу је тој! Какьв зет, Дане?
Зар би могaја да слушам Цигани куде свирив кьд те изводи Мане, на брата ми Симона најмалечко дете? Слузе сам истрошија кад си се родила. Зурла, грнета, кьд заплачев што напушташ кућу куде си се родила... Леле! Готов би бија! Сарану би од свадбу направија. Затој несам могаја да помислим на Јована. Учитељ је, служба куде каже држава, а ти далеко од мене. На министра сина сам увртеја у главу само да би ти Јована ишчукаја из њум. А да си и прекопут, само да се пређе сокак, у другу кућу, не би могја да поднесем. Болес је тој... Голем болес!
Дане, трендафилче татино, одувек си на тате била све: и син и ћерка, и дирек и подупирач. Цело богатство не вредеше колко једна твоја смешка. Мислешем овакој: Само оно да фираје, листа и раскрупни се. Да могу под старос да имам ладовину, кривак на кој ће се ослоним. Проклете паре, дубле, куће, имања! Све тој за рад тебе стекна. Ја и ти да уживамо... Боже, слушаш ли? Може ли нешто такој? Не може! Знаш Ти како треба сас овија како мене. Кольц, па у караказан. Готово је, Дане. Мој болес у црну земљу, твој живот на бело видело. Само једно те молим, чедо: Праштај! Праштај... ─ Праштам, тате... Слузе течив низ образи:
28