С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
─ Само се ти оправи, све ће бидне како пре. ─ Како пре, Данче, како пре... никад. Тој рече и испушти душу на моје руке. Што сам тьг плакала. Небо и земља, гора и вода, све се потресе, све жалеше. Слунце је пржило земљу кьд запуца из ведро небо. Док деда Стеван држаше опело у цркву, удари гром у ора под кој је бија ископан гроб на тате. Стьмни се сас све стране. Падна киша сас град голем како јајца, какьв Врање неје памтило одамна. Пола куће у доњу малу бев под воду. Тате га саранисмо на Шапраначко гробје, одма до цркву. Жив стра не изеде док по трипут фрљисмо земљу у рупу. Од гoлемаши никој не дође. Само наши стари комшије, сиромаси како и ми што бемо и пâ биднасмо.
Не прођоше ни три месеца, мама не издржа. Пред гасење лампу, викна ме и шьпна једва:
─ Овчарски стап замочаше. Арам да ги је! Ти, ћерко, ће дочекаш да се проветри Врање од њини пувежи. Легна и умре у сьн.
О ПИСЦУ
Душан Ђорђевић Рођен је 1955. године у Врању. Ради као новинар.
Објавио је десетак књига: четири романа, четири збирке афоризама и неколико књига новинарских прича и драма.
Заступљен у више антологија афоризама( светским, балканским и српским), као и у више антологија прича. Награђиван за афоризме и приче. Превођен на енглески, немачки и македонски језик.
Живи и ствара у Врању.
29