Књижевност на дијалекту | Душан Ђорђевић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Књижевност на дијалекту | Душан Ђорђевић
ЖИВА У ГРОБ НЕСАМ МОГЛА( одломак)
Е, татко мој... Оштрила сам му нож за под гушу...
─ Нане, ти плачеш? Добро ли си? – Слуза лькодушница, сине, одушак је голем. Зла рана лько зараснује, а зла лакрдија тешко. Ал’ не брини, искајала се нане за два живота.
─ Коцке доста ли су? Ако не можеш, да прекинемо сас правење слатко.
─ Не, тој никако! Слатко мора да се заврши, а уз работу и лаф да се чини. ─ Ти најбоље знаш. ─ Жане, унуче бабино, да знајеш како Бог уреди работу. Како дође богаство, такој и отиде. Наместише му кљусе на тате, мачке на две ноге – београдски министри. За једно зрнце пшеницу уфати се у кљусе. Апаши, лифтогузи, муфљузи, изнесоше све на добош. Оштетија државу! Море, а штета куде министри у џепови!
Због народ газда Глигор морâ да плати рачун. А он расипа се од трчање за тьј народ. Десет медаље да му дадев малка је, толко је заслужија. Напуни џепови на сви: председника на општину, главнога управника за школу, начелника на пандури и кога ти све не. Кьд стана лошо, никој га неје познаваја. Бегав како попарени, како да је чума куде нас. Мама кршеше руке, преполови се, нема гу ништа. Остана од њум само једно болно кукање и тихо редење:
─ На сви катили да даде Бог црн барјак на куће. Да утулив, запустив, нерезина да су!
Тате не мога да издржи, срце му препуче. Паде на сред авлију. Последња му жеља беше да ме види.
27