С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ЗИНУХ ОД БОЛНОГ ЧУДА
Пресече ме бол, заборав ми заувек паде с очију.
Слушам оно што не желим, оно што ме не теши... Без страха сам лакши, али имам мање наде.
Плачу јорговани, отимачи ме засмејавају...
Јулско подне без ветра полегло од крупне жеге, оне са врућим плачним лицем, као да се сада родило.
Хтео сам још нешто да кажем. Празан папир чекаће стрпљиво, нема потребе да нешто збрзам.
Још сам врућ. Мртво цвеће гуши све у малој соби. Оно што су убрали за мене, спојили две цветне смрти. Љиљани и трње заједно спавају.
Звижде стари возови... Зинух од болног чуда.
20