Стихови од болног чуда | Чедомир Јаничић
С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Стихови од болног чуда | Чедомир Јаничић
СИЈЕСТА
Мали капуцинери равнодушно зеваху у прашини. Бејаше велика жега. Мирис моторног уља, мушког зноја и трулог воћа испараваше у жућкастој измаглици врелог поднева.
Неког су страховито мучили тамо доле, у шупи старог Васкеса. Крици су попуштали пред музиком с транзистора. Крупне муве онесвешћено су падале на столове у кантини.
У луку је баш тада пристајао Генерал Моралес. Светло је чудно падало на његову претећу сиву белину. Личио је на голо мушко тело, неког вежбача који је случајно набасао на леш предивне девојке лоше сакривен у бочној уличици, иза две или три олупане канте за смеће.
19