С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
МАРИЈИН ВЕО
Пре но што ће је скрити Небеске дубине, сјајни облаци, Као последњи поздрав земљи Она свој вео девичански баци...
Четири ветра дохватише Свилено ткање беље од снега, – Сваки је за се хтео Драгоцени њен вео, – И, бијући се, поцепаше га У кончиће и влакна, Па у бурноме лету Расуше га по свету.
И сад, у благе јесење дане Кад ћуте поља, њиве узоране, На тихом сунцу када шума руди, – Та по ваздуху свила бела, снежна Што тајанствено лута, блуди Ко ваздух лака, нежна Као да је рука неземаљска прела: То су остаци Маријина вела.
ТИХО ЈЕ … КАПЉЕ
Тихо је … капље са дрвећа нага, Јесења магла у гори се бели, Плод се открива из гола шипрага Румен и мио – ал ' ме не весели:
Мени је жао што лист доле пада И што се грмен више не зелени – Како је често слађа била нада Нег плодови њени!
18