С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ЈЕСЕН
Обрисах сузе и погледах у мутно небо. Тамо је прљава пена од милион тона.
Поднебесни духови претворени У кишу која тек што није.
Услужни суви ветрић раскопчава Оковратник и пакосно дува У моје тело.
Морске змије, оне које су Удавиле Лаокоона и његове синове, Намах се претварају у покисле улице.
Све, баш све, прска модром наранџом Поподневног светла.
Тужне вести путују Саме, стога бивају још тужније...
21