С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
процес бесконачног приближавања апсолуту. Наравно, тај апсолут је песма којем песник стално тежи. Избор песама из Миљковићеве заоставштине које певају о аутопоетичним темама је направио Саша Хаџи – Танчић у књизи Песме о песми објављеној у Градини, у Нишу 1996. године, Миљковићеве песме је груписао у циклусе које је назвао: Реч, Песме о песми, Песнички облици, Посвете, Седам мртвих песника, Свест о песми, Критика поезије, Лирски есеји, а место су нашли и Есеји и фрагменти о поезији. 17 Његов избор је заснован на идеји о свемоћи песме и видовима њене обликованости, а циклуси компоновани или структурисани као поетска експликација Миљковићевог мишљења песме песмом и његовог осећања света песме песмом. Поезија Бранка Миљковића у овом избору је сагледана из специфичног угла, из ауторове поетике. Најдубљи слој ове поезије јесте аутопоетични, а он је и најкомплекснији. Саша Хаџи-Танчић је направио опширан избор из поезије Бранка Миљковића са краћим поговором у којем се није бавио дефинисањем полазишта артифицијелности песника нити опширнијим образлагањем свог избора. Поезију овог песника проучавали су многи еминентни критичари, направљено је неколико избора из поезије, али овако слојевита и вишесмислена поезија никад не може бити до краја доучена.
Посебну пажњу, песник је посвећивао преводилачком раду и критичким текстовима. Међу првима је у приче о поезији унео иманентни критички приступ. Често је пишући о другима, писао о себи 18 тако да се кључеви за тумачење неких његових песама налазе у његовим огледима. Кад је реч о преводилачком раду, кретао се и ту у домену поезије. Али
17
Види: Бранко Миљковић, Песме о песми, избор и поговор Саша Хаџи Танчић, Градина, Ниш, 1996, стр. 191 – 202
18
Види: Слађана Миленковић, Аутопоетизација есејистике Бранка Миљковића, у Књижевна историја, XLII 140-141, Београд: Институт за књижевност и уметност, 2010. стр: 189-204.
171