С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
он није просто преводио, он је препевавао песнике. Посебно се истичу његови преводи руског песника Мандељштама. Преводећи углавном руске и француске песнике, Миљковић је открио своје склоности, не либећи се да преведеним стиховима утисне печат сопствене песничке личности.
Поетски опус Бранка Миљковића, у којем је показао да је поезија победа над песником, јесте извор самосвесности. Упркос кратком периоду стварања и рано завршеном животу, Бранко Миљковић је оставио дубок траг у српској поезији. Он је своје песништво и све своје стваралачко прегалаштво концентрисао око три сродне тачке: реч, песма и песник. На то, поред његове поезије, упућују његови есеји и препеви. Трагао је за најдубљим значењима речи. Бранко Миљковић је песник, који је био посебно свестан тога шта је животно важно за човека, наглашавајући да су то – стварање, уметност, дакле песништво. О истим темама писао је у различитим жанровима.
ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ
1. Егерић, Мирослав Бранко Миљковић и Петар Џаџић, у књизи Срећна рука, Дневник, Нови Сад, 1994.
2. Зборник Поезија и поетика Бранка Миљковића, Институт за књижевност и уметност, Дом културе, Београд, Гаџин Хан, 1996.
3. Ивановић, Радомир В, Модели изворног искуства у Летопису Матице српске, март 1998, Нови Сад, год. 147, књ. 461, св. 3,( стр. 497 – 512)
4. Леовац, Славко, Хармонија и форма у Поезија и критика, Просвета, Београд, 1994.
172