С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
противречности, које су настале у сложеним односима књижевног стварања, нема ове унутрашње хармоније.“ 16 Бранко Миљковић је створио хармонију у својим песмама управо усклађујући напетости кроз метафоре. Стварањем хармоније се бавио и у својим песмама и то не само градећи стихове него и певајући о тим песмама. У својој поезији види песника као „ Орфејевог двојника“( Радивоје Микић) коме ставља у задатак да у језику изгради засебну реалност, паралелни свет те песме постаје паралелан са егзистенцијом самог песника. Песма има толику снагу и толико је стварна да поништава песника, зато он говори да песме траже његову главу. За Бранка Миљковића је суштинско питање – однос песме и песника, поезије и стварности, речи и бића. Овим темама је посветио највећи део свог песничког опуса. Бавио се промишљањем о стилским фигурама и сталним облицима песме. Писао је много у везаном стиху, истражујући форму, огледајући се чак у најтежој песничкој форми – сонетном венцу. Мислио је да се одговарајућом формом, најразличитији појмови могу слити у једну неразлучиву целину. Без строго одређеног облика нема савршености, јер нема убедљивог почетка и краја, нема довршености. Истински песник неће одбацити строгу форму и зато што је она специфична за поезију.
Међу темама Миљковићеве поезије истиче се тема поезија, песник и стваралаштво. Његов лирски јунак је песма. Песма је за њега средиште духовног света. Све је важно једино у односу на њу и за њу. Поставља је у право стање трансценденције. Говори о њој на разне начине и одређено и неодређено. Кад говори одређено, поступак је аутопоетичан. У случају кад говори неодређено, доминира поетичка раван, али посредујући преко неких елемената. Песма пева из самог бића песника, и то је управо стални
16
Славко Леовац, есеј Хармонија и форма, у књизи Поезија и критика, Просвета, Београд, 1994,( стр. 138 – 150), стр. 143
170