С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Миљковића је однос између поезије и поетике изузетно занимљив али тај однос је и важнији за овог песника него за друге. Тешко је одредити границу између поезије и поетике овог песника, односно где исписује једно, а где друго. Јер многе песме су целе аутопоетичке, дакле, за тему имају начин стварања, а често су само неки стихови такви што отежава разумевање песме и подстиче њену херметичност.
Поезија Бранка Миљковића је изграђена кроз синтезу симболистичке и надреалистичке поетике, у којој је симболистичка доминантна. Као што је у раду већ речено, стварао је на трагу француских и руских неосимболиста и сам се изјаснио као неосимболиста иако је то касније прећуткивао.
Износећи уверење да „ поезија није именовање постојећих ствари које нас окружују“ већ „ стварање“ Миљковић као да наставља тамо где су Маларме и Валери стали у својим напорима да заснују нови статус песничке речи у односу на тзв. реалност, на емпиријски свет. И они су добијали идеју да песничка реч буде само реч која именује свет постојећих ствари, што значи да су и они тражили да се у поезији конституише нова врста јаве – вербална јава. Одбијали су и Маларме и Валери могућност да поезија буде одвећ јасна. 15
Она је за њега вербална јава, односно живот и свет бивају замењени поезијом. То је крајња тачка његове поетике. Одговарао је изазовима усклађујући спољашњу и унутрашњу хармонију оличене у метричко-композиционој форми и поетској души. Унутрашњу хармонију, Хераклит је називао „ невидљива хармонија“ а она тежи да после борбе усклади супротности и створи склад, поезију, метрику. „ Без напетости између релативних несличности и борбе
15
Радивоје Микић, Бранко Миљковић или Орфејев двојник, предговор књизи Бранка Миљковића, Песме, Завод за издавање уџбеника и наставних средстава, Београд, 1998,( стр. 7 – 17), стр. 9
169