С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
српске књижевности, а иза себе оставио богат опус што се види у његовим Сабраним делима објављеним у Градини у Нишу 1972. године, у четири тома. Његова дела су разврстана у поезију, преводе, критике и есеје.
Наши најбољи, угледни и образовани критичари су се хватали у коштац са стиховима Бранка Миљковића. Ишли су трагом Хераклитовог учења, али их он није довео у средиште његовог песничког света. Многи од њих су ипак златне кључеве песничких врата тражили уз помоћ путоказа које им је сам Бранко Миљковић остављао у својим есејима и критикама. Ту се издвајају есеји: Поезија и онтологија, Орфејско завештање Алена Боскеа и други. У песништву Принца српске поезије трагали су за елементима симболистичке и надреалистичке поетике али га нико не сврстава нити укалупљује у било коју песничку школу него сви истичу да он стоји као јединствена и оригинална, самосвојна песничка фигура. Он одбија идеју да песничка реч буде само реч већ у поезији види нову јаву – вербалну јаву. Он као да је све време тражио једну чаробну реч у којој би била сажета сва његова животна филозофија. Неразумљивост која је честа у његовим песмама, има „ кључ“ и сасвим прецизну одгонетку. 12 Бранко Миљковић и када пева о нечем другом, може да се растумачи као песник који говори о песми. Новица Петковић његово стваралаштво назива „ инверзијом поезије и поетике“ у истоименом есеју 13 а Ранко Рисојевић га назива „ свештеником речи“. 14 Бранкова поезија има корене дубоко у традицији, али његова достигнућа се пружају далеко напред у времену. Код Бранка
12
Види исто дело, поговор Радивоја Микића, Улога нејасности у опевању песме,( стр. 201 – 231) стр. 204
13
Новица Петковић, Инверзија поеизе и поетике, Зборник Поезија и поетика Бранка Миљковића, Институт за књижевност и уметност, Дом културе, Београд, Гаџин Хан, 1996, стр. 11- 30
14
Ранко Рисојевић, Румени мир Бранка Миљковића, у часопису Градина, год. XXXII, јул – август, бр. 7 – 8, Ниш, 1997, стр. 67
168