С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Посебну пажњу поклонио је неким сталним облицима песме, који су ретки у српској књижевности, као што су лауда, балата, балада и рондел. 7
У својој поезији је пре свега остварио контакт између интелекта и емоције, дионизијског и аполонијског начела. Писао је чисту лирику, метафизичку поезију, чија је снага у метафоричности, парадоксалности спојева, поетскомисаоној сложености. Његова рефлексивна поезија обојена је филозофским, метафизичким и онтолошким терминима. У његовом опусу су присутне и песме са фолклорном основом. Он спаја литерарну и фолклорну традицију. Често је потешко разумети овог песника. Стога треба више пута прочитавати ове песме и треба им се стално враћати.
Велике је новине Бранко Миљковић унео у српску поезију. Али је упркос томе био брзо прихваћен и у књижевним круговима и међу читаоцима. Утицај који је његова поезија на прелазу од 50-тих у 60-е године имала, и утицај који и данас живи још увек нису испитани. Нагло се појавио и блеснуо као метеор на небу наше поезије. Овај блесак је пре свега произвела песничка самосвест. У тој самосвести, одвијала се борба Хераклитових супротности ватре и воде, земље и ваздуха. Ову драму, на попришту свести, осећао је песник и окретао се голој егзистенцији.
Милан Комненић у предговору Сабраним делима 8 назначује око којих се поетских средишта плете поезија Бранка Миљковића. Он ова средишта назива језгрима. Издвајајући поетска језгра он проучава поезију овог великог песника изражавајући свест о томе да нису сва подједнако битна.
7
Види: Никола Грдинић, Стални облици песме у поезији Бранка Миљковића, Зборник Поезија и поетика Бранка Миљковића, Институт за књижевност и уметност, Дом културе, Београд, Гаџин Хан, 1996, стр. 87 – 100
8
Бранко Миљковић, Сабрана дела, књига I, Градина, Ниш, 1972,( стр. 11 – 83) стр. 19
166