С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
поетским чином – да се песник одиста налази у хоризонту модерности, дакле, као уметник чије инспирације потврђује његов поетски израз“. 4
Дух тадашњег времена се приклонио естетизму уместо социјализму, слободној лепоти, миру и реду. Завладао је песнички естетизам. Песма се окренула властитој унутрашњости, настојећи да стигне до дна бића кроз артизам, рафинира се и стреми ка метафизичком. Све ово је, наводи Мирослав Егерић, давало овом периоду печат „ интелектуалне херметике“ и „ савршенства у познатом“. 5 Поезија је доживела преокрет. Окренула се малим стварима, новим значењима.
Бранко Миљковић је донео много новости у српску поезију. Он је једно у суштини техничко питање пренео у поетичку раван. Питање облика песме дошло је у светској књижевности у средиште пажње већ у првим деценијама двадесетог века. Сви различити „-изми“ су захтевали да се поезија пише на сасвим нов начин и да се потпуно раскине са традицијом. Бранко Миљковић преузима поступке у грађењу песме из прошлих времена и модернизује их. На њега су утицали наши авангардни међуратни песници: Момчило Настасијевић, Растко Петровић и Милош Црњански. Поред њих на модернизовање, не само поезије Бранка Миљковића већ и других песника тога периода, утицали су Езра Паунд и Томас Стерн Елиот.
У својој поезији, Бранко Миљковић се окренуо традиционалним песничким облицима, борби између језика и форме. 6 Он има разноврсне песничке облике, везани и слободни стих, чак има написану и, како влада опште мишљење, најтежу песничку форму – сонетни венац.
4
Мирослав Егерић, Бранко Миљковић и Петар Џаџић, у књизи Срећна рука, Дневник, Нови Сад, 1994, стр. 155 – 156
5
Исто
6
Слађана Миленковић, Аутореференцијалност у делу Бранка Миљковића, УНК „ Срем“, Сремска Митровица 2004. стр. 35.
165