С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
који сплиће основна питања живота и разлога да се живи, смрти и муклих дозива ноћи, бића и небића. Да поезија за њега није била само средство израза већ и начин живљења, судбоносна обавеза, да су изговорене речи имале тежину стварних догађаја, доказао је чином без опозива.“ 2
У периоду од 1951. до 1961. године овај млади песник је упркос кратком веку створио књижевно дело које задивљује снагом и упечатљивошћу. Песник- критичар је настојао да у свом делу превазиђе дотадашња стваралачка ограничења и прошири стваралачке хоризонте. Полазећи од малобројних естетских узора( од хеленске естетике до данас) он је сву своју креативну енергију усмерио на „ три сродна идеограма – реч, песма и поезија, који мултипликовано међусобно кореспондирају и у којима се крију неки од општеважећих принципа не само стварања уметничких дела него и стварања света.“ 3
Бранко Миљковић је писао поезију дубоке противречности, ускомешаних осећања, кобног неспокоја и чудних расположења. Његова поезија је усијана до експлозије, разуђена у стварању еруптивне поетске личности његове. Нема никакве сумње да је изузетан песник. То тврде многи критичари, проучаваоци његове поезије( Драган Јеремић, Петар Милосављевић, Милан Комненић, Мирослав Егерић, Новица Петковић, Радивоје Мишић, Радомир В. Ивановић). У поезији после Другог светског рата Бранко Миљковић је „ својим присуством и деловањем нагласио значај песника- уметника. Знатан је број домаћих песника и кад је прихватио освојено наслеђе борбе за слободу израза, кад је настојао да се домаши хоризонта модерне сензибилности и израза, остајао је на вољним аспирацијама, на хтењу; ваљало је, међутим, показати –
2
Петар Џаџић, Бранко Миљковић или неукротива реч, Просвета, Ниш, 1994, стр. 15
3
Радомир В. Ивановић, Модели изворног искуства, у Летопису Матице српске, март 1998, Нови Сад, год. 147, књ. 461, св. 3,( стр. 497 – 512) стр. 498
164