С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
трагичном страдању Ивана Горана Ковачића, у ствари је опевао властиту смрт, одредивши јој место, начин и време: Ноћ сувише велика за моје звездано чело у неким шумама црним непознатим И дрво је рекло Јутро моје бело име ти своје остављам кад не могу да се вратим. 1 Поезија Бранка Миљковића је због густе метафоричности, симболике и присуства филозофских учења доживљавана као херметична, нарцисоидна творевина. Ипак се у њој открива, у новом језичком руху, присуство наслеђа или традиције, националне и европске. По насловима песама и песничким ситуацијама које развија, препознаје се траг народне поезије( Гојковица, Болани Дојчин, Слуга Милутин, Тамни вилајет, Равијојла, Додоле, Расковник), затим елементи преузети из грчке митологије( Феникс, Триптихон за Еуридику, Орфеј у подземљу). Значајан је утицај, на мисаоном плану, Хераклита и његове филозофије о вечном трајању и нестајању, од кога преузима праелементе за настанак овога света( земља, ваздух, вода, ватра) за које везује живот и смрт, светло и таму, дан и ноћ. Поред ових праелемената, на којима гради своју дијалектику света и стварања, Бранко Миљковић у поље песме уводи и песничке суштине, неке од реалија овога света као што су: биље, корен, цвет, мирис, камен, птица, пламен, пепео, понор, висине, празнина и заборав.
Бранко Миљковић је са 27 година живота много тога започео, али много је и остварио. Остварио је довољно тога да уђе у историју српске књижевности као „ принц поезије“. Прикључио се плејади наших рано преминулих песника, а можда је могао још много да напише, да уради. „ Сагорео је брзо, у сангвиничној сталној напетости која је узела фатални обрт, у великом, опасном пламену своје контемплативне и песничке страсти, посвећен без остатка загонетном чвору
1
Бранко Миљковић, Сабрана дела, књига I, Градина, Ниш, 1972, стр. 111
163