С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
Краљ се не помиче. Над челом му сијева ватра с новоотвореног фронта и бљеске баца на усијану ћелу од зноја мокру. Два пута је абдицирао за живота, у оба случаја због чудних курсева земље коју је настојао Њемачкој приближити. О, да је барем на један тренут могао осмотрити некако Атину и испроваљиване границе отете му краљевине, хиљаду деветсто четрдесет првог априла, ко ју је био надлијетао и тражио слабе тачке у њеном отпору прожетом устрајношћу малог народа који ни стопе земље туђину не да.
За Србина, осјећајног Јужног Словена, који ништа од сјећања из прошлости не брише, краљ Константин бјеше неко ко изневјери заједнички слободарски идеал непокоре пред Германима... Запад је подбо грчку Владу да начини шизму унутар државног врха... Остало је повијест, мучна и крвава, и тумарање краљеве сјенке под небесима страних путева.
У Палерму, гдје се његовом живљењу примаче крај, бројао је лађе и замишљао, уз сијасет италијанских, грчку заставу како се вијори док пловило пажљиво клизи азурном површином Тиренског мора... Овим редом су селидбе текле: прва абдикација и одлазак у егзил у Италију; потом повратак у домовину, на упражњени престо пошто му син послије чудне несреће напречац премину. Наставља да влада све до војног пуча из 1923. кад по други пут враћа круну на коју сва права полагаше, а коју је овога пута занавијек препустио судбини као сирота мати сина у повоју на прагу каквог осамљеног манастира. Неко ко се, сјајем окупан, побједнички на престо попе, сад наврат-нанос сиђе. Иване Гундулићу, одавно си ти то знао и у Осману смјену моћи испјевао!... Сад врх сабље круна виси, Сад врх круне сабља пада...
Слиједи поновно путовање преко мора, на Сицилију, кад посљедњи пут краљева угланцана ципела на ђону понесе суве грчке земље. Владарска срећа варљива је као сунчеви
159