С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
и гриву враголасте прсте па дражи Букефала да поново галопом протрчи по Блиском истоку... Очи Константинове увиђају да ишчезавају полако времена монархија и да толики краљеви, огрезли у разврату и у међудинастичким размирицама, изгарају у пећинама нечистих сила што у људским тијелима оргијају.
Кад из мајчине утробе провире, овакви људи не вриште од плача зато што је то устаљена законитост природе којој је сваки смртник на рођењу подвргнут, него се пројаве због силе унутарње која им на крваво ухо казује судбину да је новорођенче будући управљач чији ће остаци костију, као и његовом поданику, у земљу утонути, а хтио је да га понад Парнаса и Олимпа, под кишом звијезда падалица, проносе вјетрови. Константин ће грчити врат под тежином круне, неће моћи у небо погледати а да се добрано не помучи како би му се образ за ведрих дана на крилу сунчевог зрака одморио.
Умјетник је имао доста самилости и поштовања према свом моделу, те га постави на врло високо постоље канда хтједе да га над све људе уздигне јер је краљу повјесница достојно мјесто сачувала – међу облацима што лебде над брдима и потолинама у кишна јутра и ведра послијеподнева, кад сунце сигурно залази и, качећи зграду према којој извајана глава гледа, просипа сјај по топлој мермерној гриви. Његов поглед стреми у правцу југа, према лучким доковима гдје се искрцаше савезничке трупе, чему се сва снага и ауторитет његове личности противише, због чега је, напослијетку, и абдицирао први пут, онда кад се нација подијелила у два табора... А можда је очи упро према сопственом гробу у Атини, или је само застао да разгледа на коју би страну у славу Грчке одјахао.
Непуних сто година откако Константин исцрпљен леже у гробницу огранка Гликсбург династије, моје очи истанчано глачају чист бијели мермер издигнут над сивим тротоаром.
158