С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
киши копаних ровова у које већ полијеже грчка војска да би Бугаре из Тракије ка Софији потјерала... Нема довољно спремних за прочеље кад пушке одавно пуцају, кад се нема предаха ни толико да се ради нових окршаја цијеви топовске очисте... Грчки пуцњеви осамнаест мјесеци одјекиваше за онима са Пикардије и Пијаве, у ували која гуташе човјечанство. Као што се у звону са сеоског звоника, зараслог у бршљан и коров, љуља клатно и као пијано лупа, тако пуцају изнемогле велесиле, нишанећи једна другу очима ослијепљеним од бојевих отрова. А мале земље, кучићи у чије двориште упадоше незвани посјетиоци, оне лају на далеке брегове и постају одзвони који прате главне ударе старога клатна. Услиједиће потом тиха вибрација у ушима, као плач високих оргуљашких цијеви, а у завршници тајац као послије завршене мисе...
Сваки владалац живи с урођеним проклетством прошлости. Оно му крв на сламку пије и сједа му на груди, гуши га јастуком пресвученим у навлаку на коју су пришивени мотиви златних жезала и кугле коју владалац у руци држи, а симболизује свијет који би овај да пред ноге своје баци.
Недалеко од главног солунског шеталишта, опазио сам лијеп споменик злосрећног краља Константина, у ставу коњаника што осматра постројену пјешадију приликом свечаности због ослобођења Македоније. Ово дјело донекле подсјећа и на ону илустрацију Жоржа Скота, приказ принца за војевања по Македонији и Епиру 1913. Тај оседлан коњ изгледа необично смирен, као да га је господар у официрској униформи јахао у најблаженијем добу које проживи Грк. Нема на питомој животињи, као ни на њеном јахачу, полета у којем обично народи представљаше своје врховнике. Сушта супротност плаховитости којом одише споменик Александру, сину Филиповом, покрај Бијеле куле. Рекло би се да вјетар што са Солунског залива пуше, уплиће у ноздрве
157