С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
порасту, а сунчева врелина нити им даје снагу нити им је отима.
Праскозорје Грчке двадесетог вијека прохладно је и мутно, као да није зора на помолу већ мрак послије ионако дуге зимске ноћи у којој тумарају утваре покојних краљева узлетјелих са торњева замкова у европским метрополама. Грчка бјеше мали улог стављен на коцкарски сто за којим покераши пребирају милионе и који бацају мрамор из Херонеје и са Делфа на хрпе сувих папирних новчаница долара и марке. Биљешка је то и о увезеној династији, родом са полуострва Јиланд, о кратком ланцу краљева који се лако прекинуо јер је сваки његов сегмент својим путем полазио.
Тако је 1913. Константин Први наслиједио земљу од убијеног оца па се у владарској срећи дао окушати. Носио је име светог цара Константина, оног који потуче војску Максенцијеву и отвори врата Рима Христу и апостолима, спој имена које много обећава с принчевском крвљу што текући венама гори и узаврела кључа. Пошто се прослави као заповједник грчке ослободилачке војске по Македонији у Балканским ратовима, посуо је латице разноликог цвијећа на утабаном путу славе, од Беотије до капија Солуна, из престонице гдје је још био насљедник ка Македонији гдје постаде пуноправни краљ. Филип де Ласло је исте године насликао диван Константинов портрет, одмах уврштен међу најуспјелија сликарева остварења. Гледају вас са Де Ласловог платна занесене побједничке очи. Оне или не видјеше или умјешно глумише, од истине окрећући главу, како ће надолазеће године бити трагична епопеја тамом огрнуте Европе чији се врисак без еха изгуби у амбису куд је скочила.
Ископати милост дубоко закопане среће, при грозници опхрвалих народа, док тутње вагони препуни ко зна одакле увезених недаћа, огроман је захтјев привезан на леђима владара којем круна накриво стоји. Само једна граната у непосредну близину да звизне, спала би у блато, у каљуге по
156