С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
јесу ли у тим незнаним предјелима опет продисали, али знам да још око наших ушију струји освјежавајући дашак њихов, посљедњи, који се међу смртнима проноси у стиху и попут шапата утјехе. Важно је гдје човјек срце за живота остави, а не гдје га сахрани кад му тијело постане беживотно. Све што је горјело постало је пепео, али се пољубило са бакљом до себе.
***
Ономад, прије двије и по хиљаде година, далеко прије Христова рођења, постојаше двије стране – Европа и све њене тековине на једној, а на другој Азија на челу са страшном Персијом, најмоћнијом силом тога доба, одлучној у замисли да Балкан у опустошену провинцију претвори. Војевало се по копну и на мору, око ртова, у кланцима, усред поља... Грчке обале очекивале су персијску флоту, а очи Персијанаца гајиле су одбљеске ватре која ће се Атином раширити. Тај сукоб је жив примјер како се један народ под исту заставу окупља када наиђу туробни дани.
Ејрена, богиња мира, сигурно се дуго колебала да ли да се повуче или да остане ту гдје се затекла. На том њеном предомишљању мора да је изграђена цијела балканска прошлост. Кад најпослије одавде ишчезне било каква врста сукоба и превирања, то ће нам рећи да је она пронашла трајну настамбу и да је савладала своју неодлучност над нашим горама – богиња мира и прољећа на полуострву немира и суморне јесени.
Грчка историја је повјесница мале земље чији су понос ископине из далеке нам прошлости. Оне су за ћорава, незаинтересована човјека пустош, развалина, а ученом човјеку су сав живот и једина утјеха. Пред тим би стубовима што се над рушевином храма напукли дижу на кољенима од среће заплакао. Прођоше њихова срећна љета, и ктиторима њиним нико не зна гроб, ипак се још напрежу да у висине
155