С у ш т и н а п о е т и к е | ч а с о п и с з а к њ и ж е в н о с т
ШКОЉКА ЉУБАВИ
Заробљен у жудњи зачаране шкољке започех на јави бисер сна лучити... Амор оживео љубави ми бољке, бисером судбине жели ме мучити.
Дисао сам дахом љубавнога плама, пупољака маја, загрљаја твога, упијао булке образа, без срама, искрења купина ока судбинскога.
Беху нам мрежени прсти тела жељни... Ваљкасте равнице удова ти мазни’ – на нашем олтару, стидњом раскриљени девици у славу – нудише се казни.
Слутња је тињала од грешна почетка љубави нам моћне, на бол осуђене... Нема нагле среће без кобна свршетка – остадоше само снене успомене.
МАКОВИ И БУЛКЕ
Повратила се јара сунца жежена њена разапела ме.
Из поља маја булке сам крао смираја.
148